Vaterpolo reprezentacija Srbije plasirala se u finale Evropskog prvenstva u Barseloni.

Naš nacionalni tim je u polufinalu, neočekivano lako, nadigrao selekciju Hrvatske sa 9:7 (5:3, 1:1, 1:1, 2:2).

Aktuelni svetski prvak ni u jednom trenutku nije ozbiljno pripretio olimpijskim i evropskim šampionima.

Trofeja uvek gladni srpski "delfini" prosto su "pojeli" hrvatske "barakude".

Da nije bilo užasno tendencioznog suđenja ruskog i poljskog arbitra, na našu štetu, poraz "šahovničara" bio bi daleko teži, minimum 5-6 golova razlike.

Ali, i ovako je dobro, izboreno je četvrto uzastopno finale na vaterpolo prvenstvima "Starog kontinenta".

Biće to sedma borba za zlato "delfina" na poslednjih osam šampionata, šest puta smo bili na najvišoj stepenici pobedničkog postolja, a po jednom drugi i treći. Dakle, kontinuitet osvajanja medalja se nastavlja, i dalje smo bez premca u vaterpolo sportu, bez obzira na ishod poslednje utakmice u prestonici Katalonije.

Selektor Dejan Savić jedini ozbiljan trenerskikiks u karijeri imao baš u Barseloni (Svetsko prvenstvo 2013, sedmo mesto), a sada je razbio i taj maler i nastavlja neverovatan niz uspeha od kada je na klupi srpskog nacionalnog vaterpolo tima.

Srbi su u polufinalu stoički podnosili sudijske nepravde, nisu nasedali na provokacije, već su se isključivo koncentrisali na igru i rezultat, dok su se Hrvati propisno iznervirali zbog filozofske mirnoće naših, pa su na kraju meč završili bez prvog i drugog trenera na klupi, kao i "boksera" Fatovića, koji je očigledno promašio sport i umesto u bazenu trebao bi da se okuša u ringu.

Loran Fatović je najpre, iz čista mira, pesnicom udario našeg kapitena Filipa Filipovića i umesto da odmah dobije crveni karton i napusti bazen i ode u svlačionicu, prošao je nekažnjeno?! Komični sudijski par se pravio da ništa nije primetio, iako je sve bilo vidljivo "iz aviona".

Pošto mu nije uspela misija da isprovocira "zen" majstora Fiću, vaterpolo neznalica Fatović je nastavio sa uličnim manirima, a nova žrtva bio mu je najbolji strelac Srbije u prvom periodu igre, Miloš Ćuk.

Nekako je uspeo da sprovede svoje podli plan u delo i iznudi obostrano isključenje do kraja meča, što je bio veliki plus za Hrvate, a minus za nas, jer je Miloš čak tri puta zatresao mrežu Bijača u uvodnoj deonici.

Inače, meč je imao prilično miran i ne preterano zanimljiv tok, izuzimajući superuzbudljivu uvodnu deonicu.

Vodila je Srbija od starta (1:0, 2:1), a kod 2:2 Hrvati propuštaju kolosalnu priliku sa čak dva igrača više, kada je maestralni Mitrović odbranio šut Jokovića.

To je bio možda i presudni trenutak meča, jer je naš čuvar mreže potpuno "ubio" samopouzdanje "barakuda", koji su da kraja meča bili prave "sardine", totalno mlitavi i neefikasni u napadu. Realizovali su Hrvati samo tri od čak 14 prilika sa igračem više, dok je Srbija imala natpolovičan učinak (7/12), tako da nije bilo nikavih dilema oko konačnog pobednika polufinalnog duela.

Posle 5:3 na kraju prvog perioda igre, do kraja susreta je Srbija rutinski čuvala stečenu prednost, vodila stalno sa 2-3 gola razlike i bez problema došla do trijumfa, slično kao u četvrtfinalu protiv Mađarske.

Još jednom je presudila fantastična defanziva Savićevih pulena, ali ovoga puta smo imali i dva izuzetno raspoložena pojedinca u napadu. Ćuk je pre ranog isključenja čak tri puta zatresao mrežu protivnika, a Dušan Mandić je još jednom pokazao kakav je as.

Novljanin je takođe tri puta pogodio metu. Poslednji Dušanov gol je bio pravo vaterpolo remek-delo.

Bila je to milimetarski precizna parabola, prelep lob kojim je Mandić "overio" našu pobedu, jer smo došli do nedostižnih 9:6 na samo dva minuta pre kraja meča. Nema nikakve sumnje, to je bio ubedljivo najlepši pogodak u dosadašnjem toku šampionata.

Rival u finalu je domaćin Španija. Mada je Italija pokazala bolje igre na ovom šampionatu, iako je tim sa "Čizme" posle početnih 4:1 za ekipu sa Iberijskog poluostrva napravio ogroman preokret i vodio u trećem kvartalu sa 5:7, na kraju ipak slavlje "crvene furije" u polufinalu.

Teško je baš reći zasluženo, jer su i ovde sudije ceo meč "navlačile" u korist domaćina, a posebno je sporan detalj četiri sekunde pre kraja meča, kada su Italijani postigli pogodak za 8:8 i produžetke.

Lopta je, bez ikakve sumnje, prešla zamišljenu gol-crtu, ali je španski golman, iskusni "lisac", što bi naš narod rekao "premazan svim mastima", izvukao loptu iz gola i stavio je ispod pazuha.

Sudijski par se, kobajagi, pravio da ništa nije video i da je odbrana regularna, pa su tako domaćini "na mala vrata" došli do finala.

Ništa neobično za okršaje Španaca i Italijana, ni jedni ni drugi nisu čuli za "fer-plej".

Uvek tu ima puno prljave igre, raznih prevara i podlosti.

Što bi rekao veliki Njegoš, "Latini su stare varalice".

U svakom slučaju, naš rival u borbi za zlato je Španija, tim kvaliteta daleko ispod našeg.

Španci su poslednju evropsku medalju uzeli 2006. u Beogradu, kada su stigli do bronze.

I ukupni bilans na EP im je zaista neverovatno "tanak" za jednu tako veliku sportsku velesilu, pritom i mediteransku zemlju sa ogromnom morskom obalom.

Sem pomenute najmanje sjajne medalje iz našeg glavnog grada, Španci imaju još samo jednu bronzu (1993) i srebro (1991).

S druge strane, samo pod imenom Srbija mi na najvećim smotrama evropskog vaterpola imamo četiri zlata, jedno srebro i jednu bronzu, kao SCG još dve najsjajnije i jednu srebrnu medalju, a kao Jugoslavija još 12 odličja (1-7-4).

Da se ne igra u Barseloni, verovatno bi to bilo laganih 5-6 golova razlike za nas.

Ovako, treba se čuvati novih sudijskih krađa, provokacija i ostalih prljavština koje nemaju nikakve veze sa sportom.

Srbija je dobila poslednjih osam međusobnih duela sa Špancima, uglavnom ubedljivo (11:5, 10:7, 12:9, 14:13, 13:12, 15:9, 9:1, 8:6).

Ipak, treba napomenuti da je poslednji poraz bio upravo na ranije pomenutom Svetskom prvenstvu u Barseloni 2013. godine.

Tada je, posle 6:6 u regularnom delu meča, domaćin bio bolji od Srbije nakon izvođenja peteraca (13:14).

Utešno je što je to bilo u borbi za plasman od petog do osmog mesta, a naši su posle poraza u četvrtfinalu bli totalno utučeni i nemotivisani, pa taj rezultat ne mora ništa da znači.

Španija se sigurno potajno ponovo nada sličnom epilogu i neće birati sredstva da ostvare taj cilj.

Na našim vaterpolistima je da ih u tome spreče i "osvete" sebe i selektora Savića za tu 2013. godinu.

Finale muških reprezentacija Španija - Srbija igra se sutra od 22,15 časova, dok je prethodno od 20 h okršaj za treće mesto reprezentacija Hrvatske i Italije.

Kod dama su u finalu Holandija i Grčka, a za bronzu se bore Mađarska i Španija.