Fantastičan uspeh naših odbojkašica u Bakuu, Srbija je novi šampion Evrope!

Srpkinje su u finalu bile bolje od Holandije - 3:1 (25:20, 25:22, 18:25, 25:18) i tako osvojile drugu titulu kontinentalnog prvaka.

Naše odbojkašice prethodno su bile najbolje na Evropskom prvenstvu u Beogradu 2011. godine.

Izabranice Zorana Terzića superiorno su došle do trofeja, izgubivši samo dva seta na putu do trona. Kada se zna da smo na ovaj šampionat otputovali desetkovani, zbog povlačenja iz reprezentacije mnogih iskusnih igračica, da su nas snašle mnogoborojne povrede i drugi maleri, ovaj veliki uspeh dobija posebnu dimenziju.

Zaista pravi podvig srpskih "orlica", a pogotovo sedam devojaka iz prve postave, koje gotovo da nisu imale pravo na zamenu, a to su: Tijana Bošković, Brankica Mihajlović, Bojana Živković, Tijana Malešević, Stefana Veljković, Jovana Stevanović i Jelena Blagojević.

Ceo šampionat su presedele na klupi povređeni kapiten Milena Rašić i Bjanka Buša, dok su mlade Mina Popović, Slađana Mirković, Ana Bjelica, Teodora Pušić i Bojana Milenković dobijale šansu "na kašičicu", tj. po minut-dva po meču.

Ako ove činjenice uzmemo u obzir, jasno je koliki je teret iznela naša najbolja postava, koja je ostvarila svih šest pobeda na ovom prvenstvu "Starog kontinenta" uz impresivnu set razliku 18:2.

Jedini ozbiljan rival fantastičnom srpskom timu bila je upravo srebrna Holandija, mada su i "lale" dva puta zgažene, sa 3:0 u grupi i 3:1 u finalu. Ostale ekipe nisu nam bile ni "do kolena", recimo Turska i Azerbejdžan, selekcije koje su se borile za bronzu, delovale su smešno, kao neki vrapčići u odnosu na goropadne "orlice".

Šta reći o debaklu odbojkaških velesila kao što su Rusija i Italija i Nemačka? Zaista deluje nestvarno da se nijedna od pomenute tri reprezentacije nije našla u borbi za medalje.

Ispalo je da je Srbija jedina evropska nacija u ženskoj odbojci koja ima kontinuitet vrhunskih rezultata i osvajanja medalja na velikim takmičenjima. Srebra na Svetskom kupu 2015. i na Olimpijskim igrama u Riju 2016, ove godine su odbojkašice dopunile bronzom na Svetskom Gran priju i sada evropskim zlatom.

Srbija je na poslednjih šest evropskih prvenstava za odbojkašice čak pet puta igrala u polufinalu i uzela dva zlata (2011, 2017), jedno srebro (2007) i jednu bronzu (2015), dok smo 2013. bili četvrti. Ako računamo i samo jednu bronzanu medalju bivše SFRJ iz davne 1951. godine, naša zemlja je već peta na večnoj tabeli evropskih šampionata, sa istim brojem titula kao Nemačka, Poljska i Italija, dok je jedino nedostižna Rusija sa čak 19 zlata (13 kao SSSR).

Ubedljivo najbolja igračica šampionata bila je naš korektor Tijana Bošković. Devojka rođena u Trebinju, inače iz Bileće, bila je za dve klase iznad svih. U velikom finalu Tijana je zabeležila neverovatnih 29 poena (26 iz napada, 2 asa, 1 blok), što jasno pokazuje koliko je bila opterećena i koji teret odgovronosti je iznela i to izuzetno uspešno.

Boškovićeva ima samo 20 godina, a već je najbolji napadač na planeti, igrač koji daje prevagu, jednostavno - nezaustavljiva.

Oko najkorisnijeg igrača šampionata nije bilo dileme, Tijana je dobila to priznanje više nego zasluženo. MVP trofej joj je uručio lično prvi čovek Evropske odbojkaške konfederacije (CEV), naš Aleksandar Boričić.

Ostaje samo dilema kako je moguće da Tijana nije dobila i priznanje za najboljeg korektora, već je ono dodeljeno Holanđanki Loneke Slutjes, koja se nije "videla" u finalu i jedva došla do devet poena uz puno grešaka i pretrpljenih blokova.

Doduše, uvek su izbori prve postave šampionata prepuni komičnih kompromisa. Tako su u top 7 Evropskog šampionata u Azerbejdžanu i Gruziji na silu "ugurane" i po jedna igračica trećeplasiranog tima Turske (blokerka Eda Erdem) i domaćina, koji se obrukao u borbi za bronzu (sraman poraz 1:3 (25:20, 21:25, 14:25, 8:25)), libero Valerija Mamadova.

Srbija ima još dve odbojkašice u prvoj postavi, primača Brankicu Mihajlović i srednjeg blokera Stefanu Veljković. Potpuno zasluženo, jer su njih dve, uz "vanzemaljsku" Tijanu Bošković bile naše najefikasnije igračice.

Međutim, kao što je najbolji korektor prvenstva jedan potpuno smešan izbor, isto tako i još dve Holanđanke u prvoj postavi to nisu zaslužile, tehničar Laura Dajkema i primač Ana Baus, već su trebale da se nađu naše Bojana Živković i Tijana Malešević.

Ovako je ispalo da su "lale" gotovo ravnopravne sa našima po pojedničnim priznanjima, a istina je da su Srpkinje na terenu bile superiorne i da su trebale da pokupe gotovo sve titule najboljih po pozicijama.

No šta je tu je, to je manje-više uobičajena praksa na svim velikim takmičenjima, a pogotovo kada je u pitanju mala zemlja kao Srbija, teško je očekivati da sve bude baš pošteno.

Selektor Zoran Terzić i kompletan stručni štab zaslužuju velike čestitke za dobru pripremu utakmica, analizu protivnika i vođenje ekipe. Naš prvi stručnjak je smirenošću ulivao samopouzdanje devojkama u trenucima kada im nije išlo, a jedina zamerka mu je što gotovo da nije odmarao prvu postavu.

Naravno da u borbi za medalje nije mogao da se kocka sa ubacivanjem mladih i neiskusnih igračica, ali bilo je mečeva u grupi, pa i četvrtfinale protiv Belorusije, gde je imao priliku da malo kombinuje sastav protiv nejakih rivala. Zbog umora naših najboljih igračica imali smo male padove u trećem setu protiv Turske u polufinalu, kao i u finalu sa Holandijom.

U svakom slučaju, Terzić je procenio da je bolje da ide stalno sa najjačom postavom i brzo dobija mečeve, pravim sportskim "blic-krigom". Ovoga puta je to prošlo, ali u jačoj konkurenciji gotovo je izvesno da ne bi.

Srbija je jedna od najjačih svetskih ekipa u ženskoj odbojci, tim sposoban za najveće domete i ako nas mimoiđu povrede i razni drugi pehovi, u narednim godinama možemo očekivati još puno medalja i na većim takmičenjima od Evropskog prvenstva.

Što se tiče Evrope, tu smo "prešli igricu", ostaje borba za svetski tron sa velesilama kao što su Brazil, Kina i Amerika.